Десанка Максимовић
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ (1898 – 1993)
Десанка Максимовић је рођена у селу Рабровици код Ваљева 1898.године.Гимназију је завршила у Ваљеву, а Филозофски факултет у Београду. Свијет је доживљавала на посебан, топао, само њој својствен начин. Десанкину љубав према животу прати етички став и филозофија морала .
Значајније збирке пјесама су:
Врт детињства, Зелени витез, Гозба на ливади, Нове песме, Песник и завичај, Заробљеник снова, а врхунац њеног пјесницког стваралаштва је збирка Тражим помиловање.
Пјесма Крвава бајка, у којој је опјевана трагедија дјака крагујевачке гимназије, спада у једно од најпотреснијих свједочења о окупаторским злочинима над нашим народом у Другом свјетском рату.
Проза и пјесме за дјецу написане су топло и искрено, непосредно и осјећајно.
Омиљене збирке пјесама најмлађих читалаца су:
Златни лептир, Пролећни састанак, Чудо у пољу, Сунчеви поданици, Писма из шуме, Патуљкова тајна, Ако је веровати мојој баки.
Десанка Максимовић је била и врстан преводилац пјесника који су по избору мотива, пјесничког сензибилитета и лирске мелодичности били блиски њој.О превођењу је говорила на овај начин:
Ј а сам заљубљена у језик, у реч.
У реч неповезану, ону из речника.
А човек никад дубље не улази у то благо него преводећи и никад дубље не удје у суштину неке песме него кад мора да је преведе.
Године 1983. вратила се у родну Бранковину, али овога пута заувијек. Сахрањена је покрај свог супруга Сергеја Сластикова Калузанина.
Оно што је може најбоље описати је управо сликовитост израза и висок замах маште.
Била је пјесникиња која се могла сматрати другом мајком по учешћу у васпитању дјеце, и њене пјесме су саставни дио свачијег дјетињства.
Била је и остала доајен српске лирике који је својом осјећајношћу,једноставношћу и искреношћу плијенила и плијени срца, искрена и заљубљена. Са њом учимо како се воли човјек, природа, домовина, ријеч и мисао.
ТАКО ОПОЈНО ЛИЈЕПО (казивање Меше Селимовића)
Моја гимназијска генерација имала је срећу да прво упозна и заволи пјесме Десанке Максимовић.
Не знам како и којом приликом, али вјероватно најприроднијим и најлогичнијим путем и разлогом -јер су нам биле и намијењене, јер су пјевале о љубави и радости…
Знали смо напамет те дивне пјесме, које су биле и више него то: дуго жудјени сусрет, откровење, сублимирана љепота, пуна уста и пуно срце.
Готово и сад знам напамет једну од првих које су нам долетјеле однекуд из далека, као драгоцјен поклон, као наше властито усхићење.. .
Предосећање
Познала сам те кад снег се топи,
топи, и дува ветар млак.
Близина пролећа душу ми опи,
опи, па жудно удисах зрак.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.
Познала сам те у звонак дан,
дан пијан, свеж и мек.
Чињаше ми се већ давно знан,
знан кад те познадох тек.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.
Познала сам те кад копни лед,
лед, док се буди пролетњи дах;
кад дан је час румен, час сетан, блед,
кад сретно се и тужно у исти мах.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.
За нашу генерацију, која је уз прву збирку њених пјесама стасала за прву дјечачку љубав, поезија Десанке Максимовић је непрестано ишла уз нас;
Развијала се и гранала заједно с нама: од првих стрепњи и љубавних немира до страсног окретања око себе – за људима који су нам браћа; од стрепње пред ратом до заноса у одбрани слободе, од побједничких одушевљења до широког опраштања и тражења помиловања за све сто је вриједно људског поштовања или сажаљења.
Моја генерација је поносна што је, као цар, имала свога пјесника. А и наш драги пјесник је сигурно срећан што је, као цар, имао своје вјерне пјесничке поданике.
Меша Селимовић